Zlatiborske priče: Tamo gde izvire život

„Posetioci se uvek iznenade kad im kažemo da u pećini imamo čak i frizerski salon“, otkriva nam vodič dok objašnjava kako Stopića pećina ima sve što je neophodno za život, zbog čega su se neretko u njoj ljudi krili i tokom ratova. Ali, mora se priznati, frizerski salon u jednoj pećini zvuči posve neobično, zar ne?

„Pa, dok šetate pećinom“, objašnjava on dalje, „frizura vam se može pokvariti od velike vlage. To pogotovo smeta nekim ženama koje obilaze pećinu, naročito ako imaju dužu, isfeniranu kosu i sređenu frizuru. Onda im mi kažemo kako ih posle obilaska vodimo na feniranje u naš salon. I nakon što obiđemo sve ove podzemne dvorane, povedemo ih do vrha odakle kroz dva otvora vidi nebo. Leti tuda struji topao vazduh, zimi je malo hladniji, ali osuši kosu bez problema.“

U filmskoj pećini, gde se čini kako svaki čas može da proleti par slepih miševa, dok se oko vas izvijaju stalaktiti i stalagmiti za čiji je jedan centimetar potreban ceo vek, smešteno je čak pet velikih dvorana. Dok se kroz najveću od njih, Svetlu dvoranu, krećemo uređenom stazom, pored nas protiče potok čiji huk celom prizoru daje posebnu atmosferu.

.

Tako je sve još od sredine prošlog veka, kada je Stopića pećinu prvi put detaljnije istražio Radovan Ršumović. Ovaj, danas Spomenik prirode I kategorije, udaljen 19 kilometara od Zlatibora, otvara se posetiocu impresivnim ulaznim otvorom koji je visok 18, a širok čak 35 metara.

Do pećine se dolazi strmim, ali i po snegu uređenim putem, kakav su utabali još češki speleolozi iz društva „Sovineca“, koji su osamdesetih godina vršili opsežna istraživanja pećine.

.

Jednim od kanala preko vodopada, kako saznajemo, može se doći do bigrenih lonaca u kojima je voda vrtložna i brza, zbog čega su u stenama nastali upravo baseni u obliku lonaca. Iako je najdetaljnije nalaze o Stopića pećini dao dr Radenko Lazarević, malo ostajemo razočarani saznanjem da su Česi zapravo jedini koji su od desetog metra u tom kanalu uspeli da zarone ispod kamena i izađu na drugu stranu.

Kroz nekoliko minuta, krećući se uz Trnavski potok koji protiče kroz pećinu, stižemo i do čuvenih bigrenih kada koje se kaskadno spuštaju od vrha pećine do nas, osvetljene reflektorima, sa karakterističnim sjajem čiste, planinske vode. S leve strane zapljuskuje nas talas svežine koji dopire od vodopada, za koji nam kažu da se vrlo simbolično zove „Izvor života“.

„Vodopad je visok 9,44 metra, a ime Izvor života dobio je jer se nekada u pećini moglo živeti, a voda koju on donosi igrala je ključnu ulogu“, otkriva nam vodič pričajući kako posetioci pećine često pitaju da li voda ima lekovita dejstva, neki od njih bacaju novčiće za sreću…

„Kada nas pitaju da li voda ima neka lekovita dejstva, naročito gospođe, uvek im kažemo da imaju. Dovoljno je da pogledaju nas i vide kako smo svi kršni, pa da poveruju u tu“, šale se naši domaćini.

U obilazak Stopića pećine krenuli smo nedavno zajedno sa Turističkom organizacijom Srbije i Turističkom organizacijom Zlatibora, u pratnji blogera koji su nagrađeni na konkursu „Planinske priče“. Organizovan sa ciljem podsticanja pisanja o srpskim planinama, pomenuti konkurs iznedrio je desetak nagrađenih priča koje su blogere odvele na zasluženo otkrivanje najrazličitijih čari Zlatibora. Jedan od njih je i Vladimir Mladenov koji tek pokušava da se navikne na titulu „blogera“, iako tekstove za svoj blog piše iz čiste ljubavi, često se iznenađujući „da to neko uopšte čita“. U razgovoru za portal B92 otkriva da je za konkurs prijavio dva teksta, inspirisan dvema srpskim planinama.

„O Fruškoj gori sam pisao zbog bliskosti sa mestom mog rođenja, a na Zlatiboru sam provodio lepe dane u prošlosti“, navodi Vladimir. Međutim, nekoliko dana provedenih na Zlatiboru ovog februara, sasvim je promenilo, bolje reći unapredilo, njegovo mišljenje o ovoj planini. Tome je sigurno, za početak, doprineo i odličan ručak upriličen u krčmi u Muzeju Staro selo u nadaleko čuvenom Sirogojnu.

Jedna od velikih prednosti Stopića pećine jeste što se nalazi upravo na putu za Sirogojno, zbog čega se poslednjih godina radi na njenoj popularizaciji. Izleti se do pećine organizuju kako leti, tako i zimi, a godišnje je obiđe oko 30.000 gostiju. Mnogi od njih posete pećinu u okviru obilaska Sirogojna, poznatog po tradicionalnim pletiljama i još više po Muzeju Staro selo, jedinstvenom muzeju na otvorenom u Srbiji.

„Do devedesetih godina Sirogojno je zaista bilo živo selo. Na teritoriji opštine Čajetina ovo je svakako bilo jedno od najmodernijih sela. Ovde je prvo stigla rasveta, asfaltni put, selo ima svoju ambulantu, osnovnu školu…“, kaže nam Jelica Tošić iz Turističke organizacije Zlatibor. „Do devedesetih su iz Užica kretala tri autobusa za selo, tu je radilo pet fabrika. Ali onda su došle devedesete i sa selom se desilo ono što i sa većim delom zemlje.“

Sirogojno je poslednjih godina povratilo stari sjaj i steklo novu slavu po Muzeju Staro selo, koje je nastalo u želji i sa ciljem da se sačuva narodno graditeljstvo, ali i način života, stanovnika dinarske regije s kraja XIX i početka XX veka. Tako ceo kompleks muzeja na otvorenom čini više objekata prenetih iz okolnih zlatiborskih sela, raspoređenih oko Crkve svetog Petra i Pavla.

„Ovde se služi prava domaća kuhinja“, upozorava nas Jelica dok se kroz sneg i sumrak probijamo do krčme. „Tu nema koka-kole već se piju jaka rakija i topao šumadijski čaj, koji i sam može biti malo jak.“

I zaista, uz neizbežnu rakiju, pršutu i kajmak za predjelo, praćen svadbarskim kupusom koji se poput najlepše čokolade topi u ustima, baterije su se brzo napunile, spremne da se isprazne narednog dana, proveravajući da li je opravdan slogan ovogodišnje zimske turističke sezone – zabava je na vrhu.

Kako je Zlatibor dobio svoje ime koje sada ponosito nosi, pitanje je na koje postoje različiti odgovori. Naziv Rujno, koji se zadržao do sredine XIX veka, smenio je naziv Zlatibor koji je skovan verovatno od „Zlatnog bora“, vrste retkog četinara zlatnožutih iglica koji je nekada prekrivao velike delove ove planine, jedne od retkih koja može da se pohvali sa 200 sunčanih i u proseku 100 dana godišnje provedenih pod snegom. Ustalom, ne nosi pomenuta vrsta četinara bez razloga latinski naziv „Pinus Silvesteris Variegata Zlatiborica“.

Međutim, vozeći se od hotela „Mona“ do Tornika, jednog od četiri veća vrha koji okružuju Zlatibor, teško je prepoznati zlatne borove i njihove iglice dok se povijaju pod teškim snegom. Uz neverovatno februarsko sunce koje nas je nagradilo savršenim danom, stižemo do 1469 metara nadmorske visine, ili pak koji metar manje od tog Tornikovog maksimuma.

Vešto izbegavajući opremu za skijanje i posmatrajući, na kratko, kako skijaši vešto klize niz strme staze, presecajući već uklesane tragove svojih prethodnika, ostavljajući sneg da pršti za sobom, odlučujemo se za panoramsko razgledanje žičarom. Tako, sa visine, Zlatibor je izgledao poput mekanog, belog jorgana u koji želiš da se ušuškaš i ostaneš zauvek, jer se na tren čini kao da ne postoje svi ostali ovozemaljski problemi.

Čuje se samo huk skija, poneki pozdrav „prolaznika“ koji vam maše leteći kroz oštar planinski vazduh u smeru suprotnom od vašeg.

.

.

.

Ukoliko oslušnete dovoljno pažljivo, možete da čujete čak i kako vam se ledi koža i kako svaka umrtvljena ćelija sa površine ruke stegnute oko sigurnosne pregrade viče kako je ipak trebalo da ponesete rukavice. I kapu. I još jedne rukavice, za svaki slučaj. Jer sunce je zimsko zubato i prevariće te pre nego što uspeš da ispustš urlik u trenutku kada korpa u kojoj se voziš dođe do potpornog stuba i zatrese se usled blagog trenja. I tako svaki put.

Zlatibor pod snegom novost je i za Vladimira, koji je o ovoj planini i njenim lepotama pisao na osnovu svojih poseta isključivo tokom letnjih meseci. Upravo te priče, objavljene na njegovom blogu, donele su mu prvi sastanak sa Zlatiborom zimi.

„Planina uvek iznenadi čoveka, svejedno je da li leti ili zimi“, kaže on. „Leti su tu polja, livade i šume, dok zimi sneg daje novu dimenziju svemu tome. Mislim da je Zlatibor jedna od najzanimljivijih planina, i ne govorim samo o urbanom delu. To je velika planina koja pruža zaista mnogo, od pećina, preko etno sela i manastira…“

Kako dodaje, aktivan odmor je neophodnost ukoliko hoćete da upoznate mesto gde dolazite: „Ne preporučujem da dođete na planinu i provedete vreme sedeći u hotelu ili kafiću. To je, prema mom skromnom mišljenju, greh. Treba aktivno videti sve prirodne lepote i sadržaje i mogućnosti koje planina pruža.“

.

.

Tako smo se nakon kraćeg odmora na vrhu, žičarom brzo (ne baš tako brzo) vratili do Zabavnog parka, gde je Vladimir sa vašim novinarom imao priliku da isproba ludu vožnju bobom na šinama. Možda ne zvuči zastrašujuće ukoliko se kaže da bob može da dostigne brzinu i do 60 kilometara na sat, te da krivine koje hvata ne deluju nimalo blagonaklono. Ali vožnja na ovim šinama, za razliku od onih železničkih širom Srbije, svakako zna da ubrza krv u vašim venama.

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=MqisExvdn_k

Zimska sezona na Zlatiboru protegla se preko celog februara, a kako objašnjava direktor Turističke organizacije Zlatibor Arsen Đurić, skijanje će na Torniku biti moguće i tokom marta.

„Mislim da će ovo biti najduža skijaška sezona na Zlatiboru“, navodi on. „Imamo razloga za zadovoljstvo. Ostvareno je 22 posto više noćenja u januaru, u odnosu na isti period prošle godine, a taj trend se nastavio i u februaru. Ovo je jedna od najuspešnijih sezona u poslednjih deset godina. A i vreme nam je išlo na ruku, snega je bilo do kraja februara.“

Sledeće zimske sezone na Zlatiboru bi trebalo da budu u znaku novih smeštajnih kapaciteta, ali i nove atrakcije koja će povezati centar Zlatibora sa Tornikom i zabavom koja je na vrhu.

„Očekuje nas otvaranje dva nova hotela od kojih će jedan imati četiri, a jedan pet zvezdica“, najavljuje Đurić. „Pored redovnih ulaganja, ove godine opština Čajetina je ušla u veliku investiciju izgradnje gondole od centra Zlatibora do ski centra Tornik, a prvi građevinski radovi na montaži stubova i polazne stanice počeće tokom leta.“

Zlatibor je, stoji u vodiču, „blago zatalasana planinska visoravan izuzetne lepote“. Što je zbilja tačno. Dovoljno je spakovati malo kondicije u džep, nije na odmet i poneki unapred pripremljen sendvič kojim ćete se izboriti sa nešto višim cenama (ipak primerenim turističkom mestu) i ne treba mnogo da za otkrivanje makar delića zlatiborskih čari: jutarnja šetnja među pijačnim tezgama sa domaćim rukotvorinama i ukusnim zalogajima prave zdrave hrane, podnevna šetnja oko zimi sasvim zaleđenog jezera, ili pak tumaranje kroz šumske predele hvatajući poslednje zrake sunca…

Ova planinska lepotica prve turiste je, ako je verovati zvaničnim spisima, primila još daleke 1750. godine. Početak organizovanog razvoja turizma ovde se beleži 20. avgusta 1893. godine, kada je na Zlatiboru boravio kralj Aleksandar Obrenović. Ipak, boravak na Zlatiboru bio je pravi luksuz sve do kraja XIX veka. Situacija je sada znatno drugačija i Zlatibor je danas, sa svim svojim čudesima, na dohvat ruke. Da li ste spremni da ga dohvatite?