Suvača u Kikindi Srbija, Kikinda
Suvača u Kikindi je podignuta 1899. godine i predstavlja spomenik kulture od izuzetnog značaja.
Suvača je suvi mlin koji za mlevenje žitarica koristi živi rad. Sama zgrada je posebnog prostorno-konstruktivnog sklopa, uslovljenog načinom pokretanja mlinskog mehanizma. Za razliku od zgrade iste namene (vodenica i vetrenjača), sa pogonom zavisnim od prirodnih uslova (vode i vetra), suvača primenom životinjske snage omogućava slobodan izbor lokacije i nesmetan stalni rad. Suvače su u Kikindi građene pre vetrenjača. Najveći broj suvača u Kikindi zabeležen je 1847. godine, kada je njihov broj u Kikindi iznosio 51, a u Velikokikindskom dištriktu 252, Pored kikindske, u svetu postoje još samo dve sačuvane suvače - u mađarskom mestu Sarvaš i u hrvatskom Otoku.
U Kikindu je 1899. godine u novoizgrađenu zgradu prenet stari mehanizam kupljen u Padeju. Do drugog svetskog rata, Suvača je bila u vlasništvu lokalnih zadrugara. Pred početak drugog svetskog rata, Suvača je prodata Nemcu Gašparu Krimeru, a 1945, ceo objekat koji čine mlinski prostor, pogonski prostor i mlinarev stan je nacionalizovan. Iste godine, Suvača je i prestala sa radom.
Suvača je kružne osnove, formirane od 14 opekom zidanih stubova koji nose dominantnu krovnu konstrukciju u obliku višestrane piramide u funkciji pogonskog prostora, i dvoslivno pokrivenog, pravougaonog dela podeljenog na mlin i mlinarevu sobu. Bočno uz pravougaoni deo dozidana je pomoćna prostorija, a uz severni zid prostorija sa tremom u njenom produžetku oslonjenim na dva stuba. Mehanizam u kružnoj prostoriji pokreću konji, dok se meljava vrši u mlinskom delu u kojem su smešteni kamenovi i sita na spoju kružne i pravougaone osnove. Raspon velikog kola iznosi oko 15 metara, obim kola je oko 45 metara, a visina u centru piramide je 8,55 metara. Krovna konstrukcija je drvena, prekrivena biber crepom, kao i mlinski prostor i stan mlinara. Mlinski prostor je pravougaone osnove, sa krovom nižim od krova Suvače. Pod je od nabijene zemlje, a zidovi od naboja debljine su 55 cm.
Veliko kolo pokretali su konji. Bio je upregnut najmanje jedan, a najviše pet pari konja. Pomeljari su obično dovodili konje. Staza od cigala, kojom su se kretali konji, posipana je peskom, jer je većina pomeljara bila siromašna, pa je dovodila nepotkovane konje. Par konja mogao je za jedan sat da samelje do 100 kg žita. U Suvači su stalno radila dva čoveka - suvačar i gonič konja. Broj goniča povećavao se sa brojem upregnutih konja. Veliko kolo učvršćeno je sa 12 paoka za centralnu valjkastu osovinu (popu). Na rubu kola sa 516 drvenih zubaca, sistemom zupčanika prenosi se energija dva para kamenja za meljavu. Donji deo pope je okovan, dok je gornji deo sužen u valjkasti vrat. Ležište pope je utvrđeno sa dve horizontalne grede. Na jednoj strani ležišta je poluga, učvršćena samo na jednoj strani za horizontalne grede. Drugi deo se može lako podići i pomoću kanapa osloboditi vrat pope. Na taj način su konji uvođeni u kolo. Pored žita, u Suvači su se mleli i paprika, biber i cimet. U kriznim vremenima, veliko kolo u suvačama su pokretali ljudi.
Do sredine osamdesetih godina dvadesetog veka, u mlinarevom stanu živela je porodica koja je održavala ovaj objekat. Konzervatorski i restauratorski radovi izvršeni su 1990. godine. 2013. godine, objekat je saniran, zamenjen je crep na krovu i osposobljena je mlinareva soba. Kao etno-objekat narodne graditeljske baštine, Suvača je od neprocenjivog značaja za Kikindu i jedno od prepoznatljivih obeležja ovog grada.
Tekst preuzet sa sajta: wikipedia
Putovanja.info
Iskustva i utisci turista sa putovanja.
Putujsigurno.rs
Iskustva putnika sa turističkim agencijama
auf der Karte finden